5. 2. 2016.

Homo poeticus - o politici u umetnosti

"Govoreći iskreno, oduvek me gnjavilo blaženo uverenje onih koji smatraju da jedan drhtaj strujnog udara savesti, zdrave opscenosti i malčice komunizma, sve to izmešano u bilo kakvoj staroj noćnoj posudi, moraju automatski i alhemijski da proizvedu neku ultramodernu literaturu; a ja ću tvrditi, po cenu da budem streljan, da se umetnost, čim stupi u dodir sa politikom, neminovno spušta na nivo najobičnijeg ideološkog bofla. "
(Vladimir Nabokov)

"I osvrćući se unazad na svoj dosadašnji rad, mislim da sam baš tamo gde mi je nedostajalo političkih pobuda napisao mrtva slova na papiru i da sam se izgubio u preterano kićenim i vulgarnim odlomcima, rečenicama bez smisla, ukrasnim pridevima, uopšte u brbljanju."


(Džordž Orvel)


Ova dva citata navode se, zajednički, na početku Kišovog polemičkog dela "Homo poeticus", prožetog onom istom dilemom koja se kod Kiša često sreće, a koja se tiče odnosa homo politicus - homo poeticus. Ta vrsta polarnosti se, između ostalog, razrađuje nizom tekstova koje ovoj dilemi daju širu dimenziju od izdvojena dva citata. Mogli bismo, recimo, dodati sledeće razmišljanje:


"(...) svih opsesija koje žele da svedu čoveka na jednu jedinu dimenziju - na zoon politikon - na političku životinju, i da ga tako liše svih njegovih bogatstava, njegove metafizičke misli i njegove poetičke senzibilnosti, koje žele da unište u njemu svako neživotinjsku supstancu, njegov neokorteks, svedu na dimenziju militantne životinje (...) Jer taj princip - što ga, treba priznati, i mi sami često zastupamo - na osnovu kojeg književnost mora biti angažovana ili više nije književnost, pokazuje samo do koje je mere politika prodrla u sve pore života i bića, kako je sve poplavila kao kakva baruština i da koje je mere čovek postao jednodimenzionalan i siromašan duhom, do koje je mere poezija poražena, i do koje je mere postala privilegijiom bogatih i "dekadentnih" (...)"

Ovo zapažanje postaje validnim argumentom tek uz prave premise, a može se reći, i uz adekvantna interesovanja i senzibilitetet (kao, naravno, i većina drugih). Time, zapravo, dolazimo do glavnog, a to je pitanje šta tačno predstavlja literatura, na koje, kao jedno od konačnih, nije moguće odgovoriti sasvim objektivno. Kiš, opet, kaže:

"Literatura se upravo tom prisutstvu metafizičkog izdvaja iz mase drugih pisanih spomenika i po tome (a to nije malo) ona se bliži muzici. (...) To je metafizičko značenje literature pred kojim stoje bespomoćno sve analizičke teorije, jednako one koje se zansnivaju na biografskom i sociološkom pristupu koliko i one koje pokušavaju da delo svedu na njega samog (...) Po tome je u pravu Bart kada kaže da literatura "mora da označava nešto različito od svog sadržaja i svoje forme, nešto što je njezin vlastitit zaključak, ono čime se ona baš nameće kao književnost" ."

Taj udeo u "metafizičkom halou" i jeste, grubo govoreći, razlog da se u odnosu na homo politicus prednost da homo poeticus-u. Priznavanje istog (odnosno, davanje prednosti takvom, iracionalnom doživljaju književnosti u odnosu na analitičko), iako sporan, fundamentalan je momenat, premda ne i jedinstven.



Ako tome, primera radi, suprostavimo Brehta - moraćemo konstatovati da njegova ideja epskog teatra nije beznačajna (takođe, angažovanost ne znači i posledično "urušavanje" kvaliteta kako tvrdi Nabokov - primera ima puno), ali je, bar u izvesnoj meri, pristrasna misao. Brehtova marksistička shvatanja svedok su njegovog marksističkog, ili, opštije, političkog senzibiliteta (homo politicus), kojeg razrađuje prilično pomno, te je i puno materijala na kojeg se možemo osvrnuti. U osnovnim crtama, spornom može npr. biti polarnost dramskog i epskog (odnosno, psihološkog i političkog), kao u osnovi grubih kategorija, jer je literatura, kako navodi Paund, više od svoje sadržine i forme (stoga, iznad raznih kategorisanja). Metafizički momenat koji tu upliće Kiš (koji je, u osnovi, blizak lirskom kojeg zanemaruje gornja podela) zbilja je suštinska odlika dobrog dela vrhunske umetnosti, bez obzira na svaki mogući prizvuk. (I elitistički i mistični). Breht ima zanimljivih konstatacija, i u pravu je kada npr. spori sa Arsitotelovskim konceptom drame (novina može biti dobra), a takođe i u nizu metoda koje predlaže kada gradi svoj epski teatar (rađanje kritičnosti kod auditorijuma umesto poistovećivanja kvalitetna je težnja, ali je važno imati na umu kakva treba da bude ta kritika. Bodler, recimo, kaže da je najbolja kritika (prikaz) slike sonet ili elegija; tako, kritika ovde (proizvoljno od strane Brehta) dobija izvesnu racionalnu notu, što, u izvesnom smislu preti svojom suvoparnošću. 

Najzad, rađanje kritičkog mišljenja umesto emocionalnog poistovećivanja nije nužno i politizacija umetnosti. (Kritika nije politika. Kiš u delu "Homo poeticus" npr. navodi kako je pesništvo sumnja, a ideologija odsustvo sumnje. Politika, razume se, nije isto što i ideologija, ali prilično je jasno šta je čemu bliže). U svakom slučaju, rađanje kritičke svesti ne znači i njen društveni angažman.Brehtova sklonost realizmu (i pored redefinisanja pojma) i potenciranje (zbilja, proizvoljno) društveno-političke tematike (koje je u komunističkim društvima rezultirao brojnim oblicima totalitarnosti; primera radi, sudbina avandgrade u Jugoslaviji), iako ima pozitivnih strana (i takva umetnost je recimo daleko bolja od današnjeg kiča, a pozitivno je i opiranje elitizmu), u osnovi se zalaže za fomalan, analitički pristup svetu, koji je već tu u tolikim drugim umnim disciplinama. (učestalost takve angažovanosti čini neangažovanost pozitivnim raritetom) Homo poeticus i homo politicus (iako, ponekad, mogu da koegzistiraju) suprostavljeni su pre svega zbog svog osnovnog stava o svetu (prvi ga menja, a drugi oseća, lamentuje i prevazilazi); pri tom, u svoj materijalističkoj ogrezlosti, današnji čovek je toliko homo politicus (politika gotovo nikom nije strana i svako se smatra sociologom po intuiciji) da se potreba za metafizikom (odnosno duhovnošću uopšte) gubi. Umetnost, čija je osnovna funkcija pretežno duhovna, treba da bude "antenom vrste" kako kaže Paund, jednim specifičnim iskustvom koje prevazilazi i sadžinu i formu, te, kao takvo, pretenduje na jedan nivo univerzalnosti koji nadilazi društveni kontekst ljudskog života.

Brehtov teatar u Berlinu
 U tom smislu, ako didaktika uopšte ima povlašćenog mesta u književnosti (a angažovanost u književnosti, u političkom smislu, jeste oblik didaktike), čoveka današnjice pre treba "podučiti" duhovnosti nego politici. Problem je, dakle, s pozitivizmom upletenim u sve sfere ljudskog duha, i koji čini da književni kritičar veruje da postoji egzaktan metod, i, uopšte predstava kakvom umetnost treba da bude. To se, svakako, može primeniti i za isključivost prema politici, no to već previše širi temu, i tiče se subjektivnog shvatanja osnovne svrhe umenosti, ili konkretno literature. To je, zapravo, najsporniji teren, od kojeg i potiče ovaj problem. Primetimo da se Brehtova kritika dramskog pozorišta vrlo se lako može preformulisati njemu u korist, ako obacimo ona shvatanja koja forsiraju realističke vrednosti kao prioritetne. Glavno je, dakle, hoćemo li priznavati taj metafizički "halo".

Autor: M

Нема коментара:

Постави коментар