19. 6. 2015.

Antipsihijatrijski osvrt na Hamletovo ludilo

Šekspirov Hamlet je vekovima bio pod lupom tumača, a pored nemogućnosti da pročitamo sve što je o njemu napisano, preostaje samo zapitanost da li možemo doći do novih uvida u delo, koji bi ga pritom dodatno oplemenili i obogatili. Autorova težnja je da pokaže kako ludilo, makar bilo i fiktivno, nije ništa drugo do konstrukt spoljašnjih okolnosti i određenih društvenih, zakonskih i etičkih normi. Koristeći se znanjem koje su značajni antipsihijatri primenili u oblasti psihijatrije povodom samog shvatanja ludila, pokušaćemo da sagledamo Hamletov lik i način na koji se on odnosi prema ostalim likovima tragedije. Antipsihijatrijski pokret je teško sagledati kao celinu, ali sigurno je da se u njegovoj biti nalazi dekonstrukcija psihijatrije i pojma mentalne bolesti.

John Richard Coke Smyth


Kaličanin i Paranosić sa odbojnošću posmatraju čitav pokret smatrajući da se antipsihijatrija svojim antinozološkim, antidijagnostičkim, antiterapijskim i antiinstitucionalnim stavovima globalno suprotstavlja psihijatriji. Đorđević opovrgava njihovu definiciju smatrajući je preuskom, pa samim tim i nepreciznom; za njega je antipsihijatrija pravac u filozofiji psihijatrije čije pristalice negiraju ili na razne načine relativizuju ontički realitet koji psihijatrija označava kao mentalne bolesti, a time nastoje da pokažu da psihijatrija nije samo grana medicine, već i mehanizam socijalne kontrole i stigmatizacije određenih društvenih grupa. Drugi vide antipsihijatriju kao pobunu protiv loše psihijatrije, a Dušan Kecmanović sa distance posmatra sve grane alternativne psihijatrije, mada smatra da ludilo može da bude izvor kreativnog i duhovnog uvida i obnove.

Već Fuko opaža da ludilo kod Šekspira uvek zauzima izuzetno mesto. On smatra da ludilo zamenjuje temu smrti, ali da „ne obeležava jedan prekid, već više izvesno skretanje unutar istog nespokoja.“

Vigotski dolazi do uvida da je ludilo uneto toliko obilno u dramu o Hamletu zato da bi se spasio njegov smisao, a besmislica se otklanja takozvanim „gromobranima besmislice“ kad god postoji pretnja da se radnja razori. Ono što ovi autori nazivaju ludilom zapravo je samo jedan postupak oneobičavanja, iskakanja iz svakodnevnog govora, delanja i mišljenja. Hamlet zato pokušava da skrene pažnju sa svojih pravih namera na takozvano ludilo, na koje se svi ostali učesnici drame fokusiraju.

Kod Saksa Gramatika, vidimo da je Amlet odlučio da glumi onog trena kada je shvatio da treba da osveti oca. U odlomku se obrazlaže da ne samo što je Amlet uspeo da spasi svoj život nego i razum:

„Kad Amlet vide ovo, on se uplaši da ne probudi sumnjičavost svog strica ukoliko bi se ponašao razumno, pa počne da se umesto toga pravi glup. Govorio je tako kao da je njegova pamet pretrpela ozbiljno oštećenje, i na taj prepredeni način njemu pođe za rukom ne samo da sačuva svoj zdravi razum, već i da spasi svoj život (...) Sve što je govorio zvučalo je sumanuto, sve što bi činio ukazivalo je na duboku otupelost.“

Deluje kontradiktorno da se kroz ludilo može sačuvati razum, ali to je zapravo jedna od glavnih ideja značajnog antipsihijatra Ronalda Lenga. On smatra da se do istinskog duševnog zdravlja može doći samo kroz ludilo, koje označava otuđenje od takve društvene stvarnosti u kojoj se nalazi pojedinac. Neuroza je samo put ličnosti u sopstvene dubine, sa kojeg se uvek može vratiti preporođena. U Šekspirovom Hamletu, mi vidimo naznake da je kraljević bio drugačiji pre smrti svoga oca, posmatramo ga u trenutku krize, a već pri kraju drame opet se opaža izvesna promena, gde je on pomireniji sa sudbinom no ranije. Isprva je bitnije, međutim, sagledati na koji način se Hamlet doživljava kao lud, i u kom trenutku.


H. Fuseli

Prve naznake Hamletovog „ludila“ nalazimo u drugom činu, kada izbezumljena Ofelija priča svom ocu o Hamletu koji „ko da iz pakla pobeže da priča o užasima.“ Polonije ovaj događaj tumači kao „ludilo ljubavi što sebe samu proždire žestinom“ što potom izlaže kralju koji pak, kroz prizmu sopstvene griže savesti, smatra da je uzrok tome smrt oca i prenagljeni brak između njegove majke i njega samog. Tada Polonije naziva Hamleta ludim, po prvi put:

„Vaš je plemeniti sin lud;
Ja velim lud je, jer pravo ludilo odrediti,
To bi bilo ništa drugo do biti lud!“

U originalu stoji reč „mad“, koja, kao i u srpskom jeziku reč „lud“, ima negativnu konotaciju. Na početku poslednjeg dela svoje triptih-studije, Kecmanović predočava korišćenje pojma u laičkoj terminologiji: „Pojam ludak upotrebljava se za označavanje one osobe čiji su ponašanje (i) ili govor krajnje neobični, nerazumni i nerazumljivi (...) U ovom tekstu, govoreći o ludilu, govoriću o psihozi.“

Hamlet (zlo)upotrebljava svoj status duševno poremećene osobe gotovo u svakom razgovoru sa likovima koje vidi kao hostilne, dvolične, koji ga špijuniraju za kralja. Tako u obraćanju Gildensternu Hamlet kaže: „Ja sam lud samo kad duva severozapadni vetar; kad duva jug, ja razlikujem sokola od čaplje.“ Ambivalentnost koja nastaje u svakoj Hamletovoj izjavi teži da svojim ironijskim tokom uznemiri i napadne recipijenta, tako da on biva zabezeknut pred tom lavinom slika, bez ikakve mogućnosti da stigne da sagleda jednu, dok mu je već druga bačena u lice. Najznačajniji govor ove vrste susrećemo na početku trećeg čina, u obraćanju Ofeliji. Na njenu želju da mu vrati njegove poklone, Hamlet odgovara da ih nikad nije ni dao, što implicira da je svestan sopstvene duševne promene; on više nije Hamlet koji je zaljubljen u Ofeliju. Svaka Hamletova naredna izjava stvara novi diskurs, i svojom protivrečnošću poništava prethodni; njegove replike su ili kratke, u vidu pitanja, ili predstavljaju dugačke prozne pasuse, koje koristi tokom simuliranja ludila. Proza je svojstvena poremećenim ličnostima u Šekspirovim delima, kako primećuje Kostić. Hamletova ozlojeđenost raste do kraja monologa. Kada na samu masku insceniranog ludila stavlja jedan sloj istine, gde neposredno otkriva da je svestan Ofelijine neiskrenosti i nepoverenja, njene uloge piona na šahovskoj tabli njenog oca i kralja, on kaže: „Slušao sam o vašoj navici da se mažete. Bog vam je dao jedno lice, a vi sebi pravite drugo (...) Poludeo sam zbog toga.“

Jačajući svoju poziciju mentalno rastrojene osobe, Hamlet sve više tone u jednu ambivalentnu situaciju: s jedne strane, svima uspešno odvlači pažnju sa svoje namere da osveti oca, i zbog svoje kolebljive prirode time kupuje još vremena; s druge strane, kralj njegovo „ludilo“ doživljava kao dovoljno veliku pretnju da želi da odstrani Hamleta u što skorije vreme.

Bredli smatra da se Hamletovo stanje uistinu može nazvati bolesnim, da on usvaja masku ludila zbog straha od stvarnosti, te da nije bio ni daleko od samog ludila. Ako bismo uopšte govorili o „bolesnom“ Hamletu, morali bismo da uzmemo u obzir okolnosti koje ga čine takvim, a tu spadaju: smrt oca, majčin prerani brak sa njegovim stricem, otkriće o ubistvu oca, spletkarenje njegovih prijatelja i porodice, i povrh svega – njegovo pitanje o samom bivstvovanju čoveka, koje se provlači kroz monologe.

Skokovitost emocija i uskomešanost strasti jeste ono što karakteriše Hamletovo stanje duha, ali je diskutabilno da li možemo upotrebiti termin „bolestan“. Zanimljivo opažanje povodom odnosa strasti i bolesti daje Žan Starobinski: „Strasti i bolesti su duboko srodne: strasti su bolesti duše kao što su bolesti strasti tela, i jedni nastavljaju i izazivaju druge.” Ovakvo viđenje bolesti ima više smisla, ali je glavni problem terminološka nepreciznost. Franko Bazalja govori o korišćenju pojma bolesti u kontekstu ludila:

„Bolest postaje odgovor na ono što život nije ili šta život daje: bolest, shvaćena kao bekstvo, kao oslobođenje od odgovornosti, neuslovljenost bilo čim, ali i bolest shvaćena kao potvrda identiteta, kao potvrda sebe u svetu u kome nema mesta niti za identitet niti za sopstveno ostvarivanje koje ne bi bilo shvaćeno kao „uspeh“ ili kao „poraz“. Za nas, za našu kulturu, bolest predstavlja smrt zato što život podrazumeva apsolutno zdravlje; ona je za čoveka gubitak sopstva zato što jedini identitet koji se nameće jeste identitet zdravog čoveka, efikasnog, produktivnog (...) Bolest je i strah pred nepoznatim, nedokučivim.“
Koristeći sopstveni duševni nemir i okolnosti, Hamlet samo igra ulogu ludaka. Svaki pojedinac ima više uloga, od kojih su neke trajne, neke privremene; neke od tih uloga pojedinac prihvata dobrovoljno, a druge su mu nametnute. Njegovo je umeće to što je tu ulogu prikazao kao trajnu onima koji treba da je dožive na taj način. Pre prikazivanja Mišolovke, drame u drami, Hamlet nam se prvi put obraća povodom svoje uloge:


„Dolaze da igraju.
Moram praviti se lud.“

Dvorniković pronicljivo zapaža da uzalud psihijatri tragaju za dijagnozom proučavajući lik Hamleta, i sa blagim podsmehom kaže da su oni sami sebe svrstali uz naivnu Ofeliju i „staru budalu“ Polonija.

Čin koji dovodi do Hamletovog udaljavanja je ubistvo Polonija, radnja koja se pripisuje njegovom ludilu. Ali Hamlet se otkriva kraljici, čak iako ona ne vidi duha:


„Ludilo!
Bilo mi kuca pravilno, ko vaše,
I stvara istu, zdravu muziku.
Moj govor nije bio ludilo.
Ispitajte me, pa ću celu stvar
Ponoviti vam od reči do reči;
A ludilo bi moralo da skreće.“

Hamlet u svojoj majci ne nalazi saučesnicu u ubistvu, a to ona sama potvrđuje kada staje na njegovu stranu i, u obraćanju kralju, svog sina okarakteriše kao „ludog kao vetar i ko more kad se sudare o prevlast.“ Time sprečava kralja da oštrije dela i presudi povodom Polonijeve smrti, ali to ne usporava Hamletov odlazak u Englesku. Kraljević uspeva da se izvuče iz situacije na pronicljiv način, spasi svoju glavu i kazni lažne prijatelje.

 
Henrietta Rae

Ovo putovanje možemo tumačiti kao zamenu za hospitalizaciju, metod koji je oduvek služio interesu porodica, grupa i zajednice. Kada su mentalni bolesnici bili odvođeni, bila je to želja zajednice, a ne pacijenta. Fuko govori o obračunavanju sa ludacima u klasičnom dobu, gde su oni bili povereni brodarima, uklonjeni od gradskih zidina, a voda je tome pridodavala nejasno mnoštvo sopstvenih vrednosti: ona odnosi, ali i očišćuje, pritom plovidba uvek prepušta čoveka neizesnosti udesa.

Hamletovo putovanje predstavlja izvestan obred inicijacije, ključna tačka u njegovom sazrevanju i prevazilaženju prepreka u dolasku do cilja.

Pri povratku u Dansku i susretu sa grobarom, Šekspir slika jednu grotesknu scenu koja u sadrži izvesnu primesu komike. Krijući svoj identitet, Hamlet se raspituje o samom sebi, i na pitanje zbog čega su mladog kraljevića poslali u Englesku, grobar odgovara: „Što? Zato što je poludeo. Tamo će oporaviti pamet; ako ne, toliko i čini.“, dok drugi grobar dodaje: „Tamo su svi ludi, kao i on.“ Šekspir ne samo što stvara komičnu scenu koja će imati reakciju u publici nego dodiruje još jedno bitno pitanje psihijatrije, koje govori o mogućnosti da se u jednoj zemlji bude „bolestan“, a u drugoj „zdrav.“ To dovoljno govori o krhkosti određenja pojma mentalne bolesti.

Jedini veći skok u Hamletovoj duši javlja se na Ofelijinoj sahrani, koje u sebi sabira svu protivrečnost osećanja i unutrašnji sukob koji se u njemu javljao tokom čitave drame. Ali do tada, Hamlet još jednom igra ulogu ludaka kad govori s Laertom:


„Uvredi l' Hamlet
Laerta? – Hamlet ne!
Pa ko to radi? – Ludost njegova.
Ludost je dušman sirotog Hamleta.“

Moguće je da Hamlet navlači masku samo da ne bi stvorio sumnju u onima koje je prvobitno pokušao njome da zavara. Vidimo da zaista oseća izvesno poštovanje prema Laertu. Njegove reči pred dvoboj kazuju da je konačno našao unutrašnji mir u svojoj spremnosti na sve što mu Proviđenje odredi.

Ono što Leng naziva „mističko osvajanje unutrašnjih ontoloških krajolika“ omogućava „duševno obolelom“ povratak u izmenjenom, prosvetljenom obliku, kada ono bude završeno. Došlo je vreme da Hamlet skine masku ludaka, i navuče masku tragičnog junaka, sa kojom i umire na sceni. Horaciju je prepušteno da govori istinitu priču o događajima, i on će govoriti o plemenitom i požrtvovanom Hamletu, a ne ludom i umno poremećenom, kakvog bi ga možda neko drugi predstavio. Ludilo postoji samo kao pojam, kao odrednica koja će se vezati za nekog samo ako mi odlučimo da ih povežemo.

Autor: Čeljade K




Literatura


1. Бојанин, Светомир, Велика забуна или криза психијатријске мисли, Конрас, Београд, 2011.
2. Vigotski, Lav Semjonovič, Psihologija umetnosti, Nolit, Beograd, 1975.
3. Dvorniković, Vladimir, Studije za psihologiju pesimizma, Hrvatski štamparski zavod, Zagred, 1923.
4. Đorđević, Dejan, Uvod u filozofiju abnormalnog, Mrlješ, Beograd, 2010.
5. Kaličanin, Predrag; Paranosić, Vladimir, Kriza psihijatrije ili psihijatrija krize, Partizanska knjiga, Ljubljana, 1985.
6. Kecmanović, Dušan, Očima psihijatra, Clio, Beograd, 2010.
7. Kecmanović, Dušan, Psihijatrija u kritičkom ogledalu, Službeni glasnik, Beograd, 2008.
8. Kostić, Veselin, Hamlet Viljema Šekspira, Zavod za udbženike i nastavna sredstva, Beograd, 1982.
9. Kostić, Rastko, Knjiga o Hamletu, Medijska knjižara Krug, Beograd, 2011.
10. Mekej, Dugal, Klinička psihologija: teorija i terapija, Nolit, Beograd, 1978.
11. Petrović, Aleksandar; Mlađenović, Lepa, Mreža alternativa, Nova svetlost, Kragujevac, 1987.
12. Redford, Džon, Ličnost u psihologiji, Nolit, Beograd, 1979.
13. Sas, Tomas, Mentalna bolest kao mit, Clio, Beograd, 2008.
14. Starobinski, Žan, Kritički odnos, Izdavačka kuća Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci, 1990.
15. Fuko, Mišel, Istorija ludila u doba klasicizma, Nolit, Beograd, 1980.
16. Шекспир, Виљем, Хамлет, превели Живојин Симић, Сима Пандуровић, Евро, Београд, 2006.

Нема коментара:

Постави коментар